Имајући у виду сложеност и динамику процеса градоградње, промену друштвених и економских околности, историја урбаног Београда се од средине двадесетог века до данас на својеврстан начин изједначава са историјом Урбанистичког завода Београда.

Глобалне и локалне промене су утицале на теоријске и практичне аспекте планирања, док је смисао и постојање институције Урбанистичког завода Београда једна од ретких константи у тим променама.

Потврда историјске вредности, може се слободно рећи, једне од најзначајнијих институција планирања регионалног подручја западног Балкана, огледа се у поставци урбанистичких домета „бруталистичке“ архитектуре (béton brut ili sirovi beton) и урбанизма, престижног њујоршког Музеја модерне уметности MOMA. Изузетно интересовање архитеката, историчара и фотографа изазвала је не само зграда Урбанистичког завода већ и богата документација Завода са оригиналним архивским плановима, учинивши га атрактивним и видљивим на глобалном нивоу.

Почетком модерног урбанистичког планирања у Београду, означавамо 1946. годину, када је формиран Урбанистички институт при Министарству грађевина Народне Републике Србије. Већ 1947. године Институт се трансформише у Урбанистички завод при Планској комисији Србије. Незаобилазно је напоменути да је безмало један век пре, 1862. године, формирано Грађевинско одељење Попечитељства внутрених дела из којег је произишло Министарства грађевина са својим посебним одељењима, што говори да је врло брзо започета планерска активност у тек обновљеној државности Србије, која се одвијала упоредо са ослобађањем од Турака све до почетка двадесетог века.

У периоду од 1946. до 1950. године, одмах после Другог светског рата у полетном револуционарном елану, са великим планским задацима обнове и уређења главног града нове државе, урађен је Идејни урбанистички план Београда, 1948. године, под руководством арх. Николе Добровића, а потом и Генерални план Београда под руководством Милоша Сомборског, усвојен 20. октобра 1950. године, а израђен за временски период до 1966.године.

Генерални план Београда 1950.

Изградња управних институција и великих стамбених комплекса на подручју Новог Београда одредила је фокус планирања. Путем конкурсних активности везаних управо за Нови Београд, Никола Добровић као афирмисани предратни архитекта формира прву генерацију врсних урбаниста и архитеката. У позивном писму за конкурс, упућеном Станку Мандићу, професор Добровић пише: „Сарадници Урбанистичког института треба да буду – сликовито речено – виши свештенички ред те високе културне дисциплине“. 

Урбанистички Завод се у првом периоду од свог настанка развија од службе оформљене да изради Генерални урбанистички план Београда до специјализоване, професионалне урбанистичке институције и органа управе града, надлежне за све послове урбанистичког планирања, израде и спровођења планова. Године 1958. Урбанистички завод добија статус организације од посебног друштвеног интереса. На челу Завода се нашао пуковник, архитекта Александар Ђорђевић, који на тој позицији остаје пуних 16 година, формирајући веома сложену организациону и професионалну структуру. Израђени су бројни планови, регулациони планови општина, као и генерални и регулациони планови за 16 најближих приградских насеља како би се предупредила непланска изградња која је још тада узимала маха.

Период од 1958. године до средине седамдесетих година двадесетог века се због изузетних резултата укупног развоја града, али и значајне позиције Урбанистичког завода у граду сматра златним периодом урбанизма Београда. Рад на новом Генералном урбанистичком плану Београда започео је 1967.године, а те исте године је расписан Конкурс и за нову зграду Урбанистичког завода Београда. Прву награду је добио тим Урбанистичког завода на челу са архитектом Браниславом Јовином. Исте године Бранислав Јовин за ово дело добија престижну „Борбину награду за архитектуру“. Објекат Урбанистичког завода је завршен 1970. године.

Стручни часопис „Урбанизам Београда“, Завод покреће 1969. године, који данас представља ризницу стручних текстова, тема и ставова од значаја за истраживање и разумевање урбанистичког и просторног планирања и њима комплементарних области.

Нови Генерални урбанистички план Београда, са хоризонтом до 2000.године, усвојен је 1972. године. План су потписали архитекти Александар Ђорђевић и Милутин Главички. Сматра се једним од најамбициознијих подухвата у историји Завода. Рађен је током вишегодишњих студијских разрада (165 студија) које су обухватиле и тестирања варијантних решења. Током израде Генералног урбанистичког плана Завод су посећивали страни стручњаци, научници, студенти и делегације из иностранства. Куриозитет представља посета чувених француских филозофа и урбаних социолога Анрија Лефевра и Пол-Анри Шомбар де Лов-а, професора Париског универзитета. Завод такође посећују бројне стране делегације урбаниста, из Аустрије, Индије, САД (Тенеси), Канаде (Монтреал) и др.

Генерални урбанистички план Београда 1972.

Нови генерални урбанистички план Београда, обележио је почетак праксе урбанистичког планирања у тадашњој Југославији, која из техничког документа прераста у стратешки мултидисциплинарни процес. Значај делатности урбанистичког планирања и признање институцији Урбанистичког завода били су потврђени на презентацији овог плана, одржаној у мају месецу 1972. године у свечаној сали Урбанистичког завода, на којој су присуствовали највиши државни функционери на челу са Председником СФРЈ Јосипом Брозом Титом.
 
У годинама након усвајања Генералног урбанистичког плана Београда до 2000. Завод је са пуно ентузијазма радио на значајним задацима његовог спровођења и даљем планирању града, од регионалног до нивоа урбанистичких пројеката. Такво институционално и регулаторно окружење просторног и урбанистичког планирања било је у успону до осамдесетих година прошлог века. 

Иначе од 1974. године, урбанизам се сматра подврстом друштвеног планирања са делатношћу која задржава префикс „урбанистички“ и припада Заводу за планирање развоја града Београда (генерални урбанистички план, детаљни, урбанистички услови, тј. услови за уређење простора). Управни послови ранијег Урбанистичког завода преносе се у новообразовани Секретаријат за урбанизам, што ће остати до данас. 

Почетком осамдесетих година су уследиле стагнација и силазни трендови услед комплексних политичких околности и кризе друштва што је довело до урушавања институција, међу њима и Завода, када мења свој статус, надлежности и позиције. У турбулентном периоду крајем осамдесетих, посебно у времену политичко економских санкција УН током деведесетих година двадесетог века, стратешки приоритети су се тешко формулисали. Потребе грађана, државе и инвеститора мењале су се брзо па до тада усвојени планови нису успевали да обезбеде инструменте за изградњу, док је за то време непланска изградња постала феномен који је обележио урбанизацију у региону Југоисточне Европе. 

Измене и допуне Генералног плана Београда из 1985. године потписује архитекта Константин Костић у Заводу за планирање и развој града Београда. Овим планским документом су се створили неопходни предуслови за рационалнију изградњу града, а у складу са реалним материјалним могућностима. Планско решење је резултирало сажимањем просторне организације града, у смислу повећања густина и новим зонингом града. 
 

Измене и допуне Генералног плана Београда из 1985.године

Завод као институција опстаје до 1986. године, када послови детаљног урбанистичког планирања и припреме урбанистичких услова одлазе на тржиште, а новоосновани Градски завод за планирање од урбанистичких послова задржава само домен генералног урбанистичког планирања. У оваквом облику Завод је опстао до 1992. године када улази у градску управу, губи префикс градски, и постаје Завод за планирање.

Крајем 1994. године настаје садашњи Урбанистички завод Београда, поново добија префикс „урбанистички“, са надлежношћу израде просторних и урбанистичких планова, различитог нивоа и обухвата, као и других урбанистичких докумената, анализа, студија, публикација, итд. 

Крајем 1999. године, када је директор био архитекта Небојша Мињевић, Урбанистички завод Београда добија статус јавног предузећа, у којем је и данас. 

У првим годинама уласка у трећи миленијум, после коренитих друштвено политичких промена, планирање добија сасвим нову димензију у условима транзиције и нове тржишне политике. Политичке промене 2000.године доносе отварање граница, укидање политичких и економских санкција и очекивање придруживања Европској унији. У таквој клими се под руководством професора Владимира Мацуре, тадашњег директора Урбанистичког завода и архитекте Миодрага Ференчака, ради Генерални план Београда 2021 (2003.), који носи особине флексибилности и подршке текућим друштвено економским променама. У исто време је урађен и Регионални просторни план административног подручја Београда, а потом и низ других репрезентативних планова детаљне регулације.

Генерални план Београда 2021. из 2003.

Године 2016. Урбанистички завод Београда у околностима нова легислативне основе, израђује Генерални урбанистички план Београда 2021. и даје његову разраду Планом генералне регулације грађевинског подручја Београда, што у данашњим условима планирања чини окосницу израде свих планских докумената нижег реда. 

Уз дужно поштовање за сва изузетно значајна имена урбанизма Београда која су изостављена у овом кратком осврту на историју Урбанистичког завода Београда и планирање града, можете се детаљно информисати у Монографији „70 година Урбанистичког завода Београда“.